ПЕСНИЧКА СВЕСТ И САВЕСТ

Обрен Јовић Савин - ЗЕМЉА ИРОДОВА

Писати о (не)слободи из позиција макар привидне стваралачке слободе велико је искушење за писца. Искуство не доноси бољу позицију, јер лична патња не мора да носи и очекивану искреност, субјективност је увек препрека. Индивидуална перспектива затвара путеве ка пределима универзалног које, опет, само кроз лично можемо да досегнемо. Обрен Јовић Савин је своје искуство потиснуо ка границама митског, не да би позицију личне трагедије учинио већом и значајнијом, него да би покушао да нађе праве одговоре. Не да би растумачио и ублажио свој бол него да би досегао оне болове који су неми и који тек кроз пукотине наших егзистенцијалних навика и датости, могу да дођу до конкретности и истине. Како објаснити разлоге и природу зла? И како, што је још теже, објаснити природу људске наде, веру у добро, јер ако није такве вере чему писати и о злу. Дени де Ружмон у својој књизи У загрљају ђавола каже: "Зло нема суштину". Можда би могли и да се сложимо са њим, само ако би зло поставили као стални антагони принцип супротстављен свим суштинама, а ипак полазиште са кога велике истине најбоље видимо. Трпљењем, виђењем, истином... највећим боловима који су неми, речима којима покушавамо да досегнемо границе егзистенције, безвреме тамнице и истрајност зла.

Зато Земља Иродова нема само референцу библијске експлицитности и препознатљивости већ снажан потенцијал трагике која није остала у прошлости као сећање на бивше дане. Она путује заједно са људима све док је издаје и зависти, личних "истина" и колективних патњи. Самим тим је сасвим логично да Земља Иродова има облик и организацију спева-епа, велике песничке форме која допушта сликовни интензитет, симболички сплет и вербалну непосредност. Тиме аутор следи траг великих епова: Дантеове Божанствене комедије, Милтоновог Изгубљеног раја, Његошеве Луче микрокозме, али и једног недовољно познатог – не мање значајног – списа-спева, Земље недођије Светог Владике Николаја Велимировића. Чак, усуђујем се да приметим, Јовићев спев је по много чему најближи Николајевом. Радња и једног и другог се дешава у заточеништву, и једном и другом су основне теме суноврат људскости и хуманих идеала у модерном друштву као последица идеолошког терора. Потреба да се трагика егзистенције сагледа у оквирима непосредног искуства али и цивилизацијског континуитета. Волтер пише у трагедији Мухамед: "Сме ли свака дрска варалица да човечанству донесе ново ропство? Има ли право да вара чак и када вара генијем?" Зато Обрен Јовић Савин у својој тмини или Одисеји за светлом и спасењем за једног од главног саговорника узима властиту савест и у контексту ње као мере људског и надљудског, корелатива Истине, успева да испева сурова сведочанства, али и увек актуелне опомене - "Ви који сте савладали таму/отворите очи/она тек долази". У овој почетној опомени крије се много више значења него што би то њена експлицитност хтела и могла да каже; човека тренутно спасење не спашава већ обавезује на веће борбе, на сведочанство и сведочење јер, ако не желимо да учествујемо у лажи, морамо да будемо спремни да сведочимо истину.

Зато тамнички гроб није смирај, азил сужања и њихових мука, који треба да их одвоји од света, већ почетак болних спознаја, свет у малом исечку велике патње за тајновидце и далековидце какав је Обрен Јовић Савин и сам. Тамница није тама већ светло у коме се таме најбоље виде. Она није мера неслободе него слободе, о томе говоре разнолики сужњи, казна је само оквир патње, јер је права тегоба дубинско преиспитивање. Наравно, за оне који имају довољно снаге да се обрате прво себи а касније и небу. Јер, како каже већ помињани Свети Владика Николај Велимировић: "Док је вике на земљи биће и одјека на небу." Зато Јовић у мноштву националних изворника, митолошких источника, идеолошких и историјских зала, стварносних експликација и искустава, покушава да нађе право име и смисао својој песничкој емоцији и људској патњи. Земља Иродова без обзира на обимност и свеобухватност песничких тема и мотива није заокружена слика и тоталитет коначне истине. Аутор то и не жели, зато опомена са почетка, зато и честа питања и привидне духовне посусталости песникове, зато покушај да се крене на пут са храбрим путницима и истинољупцима, зато ова земља нема границе, јер су само добро и зло безгранични. Пут ка Храму на крају спева достојанство је за одабране али само за оне који имају снаге да заволе све.

У Београду на Св. Василија Великог 2015.

Петар В. Арбутина

početna biografija poezija knjige galerija kontakt