Пред вратима Пакла
Како спознати добро и зло? Јесу ли то два лица једне Истине? Кријемо ли се иза добра не признајући зло у себи, хаос, безнађе, нељудскост, убиства, преваре, неморал... Је ли зло заиста јаче од добра или још има наде за човечанство? Да ли је истина да се џелат стално враћа, чак и када се жртви учини да га је победила, да је зло покорено и да ће добро вечно владати светом?
Сва ова питања у метафоричном епу Земља Иродова поставља пред нас Обрен Јовић Савин. Човек који је прошао и пролази сопствену животну голготу безвиђа, некада сликар а данас писац, успева да се издигне над личном трагедијом и патњом, питајући се какви су то људи и каква је земља којом влада Ирод, крвник и убица, казујући нам истовремено да и у таквом свету има вере и наде, љубави и праштања.
Јовићев јунак са дечаком који је, наслућујем, он сам, из ужаса опустошеног села и масакра над сељанима, пролази муку целог света оличену у обичном човеку утамниченом само зато што живи на планети зла. Аутор, кроз њега, упркос страдањима што их открива путујући светом, на којима Јовић и те како инсистира и непосредно и кроз метафору, верује и зна да људској судбини, добру и злу, џелату и жртви, суди сила јача од нас, коју је Ирод желео да уништи, а пред којом смо сви једнаки:
А Бог ће
на све
с Неба да гледа
Казна
за погром
кривце ће стићи
у Огањ
Пакла
гријешни ће сићи
кајање
ником
неће помоћи
Земља ће бити
громада леда
Загробно царство
бескрајне
Ноћи
казује Обрен Јовић. Готово пророчких визија о смаку света, крају планете којом ће базати избезумљени чекајући Нојеву барку, што их срећемо, на овај или онај начин, у свих дванаест кругова Јовићевог пакла, постаћемо свесни већ из првих ауторових речи: Ви који сте савладали таму, отворите очи она тек долази. Колико слутње, опомене, али и вере човека који будно прати догађања и о њима искрено и јасно сведочи, по цену тамнице, сопствене погибије и личне жртве. Треба бити Истина, Човек и у добру и у злу, поручује нам Јовић, указујући да зло стиже онога ко га призива и да на дну Пандорине кутије ипак остају Љубав, Вера и Нада. Као путоказ.
Није тешко бити добар и према џелату, ако ти је срце окренуто Небу, примећује аутор кроз метафору о грлици и јастребу:
Помислих да ће
јадан
страдати
забринут
клекох поред јастреба
мада је злотвор
помоћ му треба
невоља може
снаћи свакога
Живот је Вријеме
у коме се пати
а чин праштања
дар је од Бога
Еп Земља Иродова Обрена Јовића Савина могао би да се разуме и као путовање кроз астрал, како је насловљено једно певање у десетом, од дванаест кругова пакла, у којима се креће главни јунак спева. Ослобођен предрасуда и тежине овоземаљских заблуда, он духовно, оноземаљски, посматра овај наш свет, откривајући сва зла човечанства, али и наду да је на крају таме светлост, на крају смрти живот, на крају зла љубав и праштање. И како то аутор каже, ако си спреман да опростиш ономе ко чини зло, сјединићеш се са Творцем у неком другом, чудесном свету душа:
А у Свитање
на Благовјести
кад се
са Неба
спусте анђели
Зора
Васкршња
када забјели
ослобођени
тешких
синџира
са Христом ће се
безгријешни
срести
у Светом Тројству
Земаљског
Мира
Пажљивим ослушкивањем речи Обрена Јовића Савина, који кроз читав еп упечатљиво пева о страдању, безнађу и страхотама, постајемо, као и аутор сам, свесни да ће само Љубав, Вера и Нада помирити добро и зло на земљи.
Александра Саша Јагодић